Kirvaj

Petak je, kirvaj je, i već osjećam da sam pojeo nešto što neću prežalit.
Pekari već zatvaraju, tamburaši se štimaju, a ja sam se odlučio obuć tako da me mogu i sahranit u tom istom ako đavao dođe po svoje.
Krenuo sam lagano. Kava, rakijica. Druga rakijica. Pa još jedna, da ne šepam. Na trećoj sam već zvao Mirtu da pitam jel smijem doma svratit nakratko da presvučem znoj. Htjedoh joj reći dže mi oporuka stoji. Nije se javila, pametna žena.
Na putu do šatora sreo tri čovjeka i dva psa, sve ih poznajem iz različitih dijelova života, a sad svi zajedno jedemo grah i pravimo se da je normalno da je grah ovako dobar. Ne znam šta normalno jest, prvo il' drugo jer, trećega nema! 
Jedan me pitao jel' mi ovo dijete, ja njemu rek'o da nije, al' neka bude. Neka i meni malo naraste broj djece za potrebe ovog kirvaja. Žene vole tate s ddjecom, ha da! 
U jednom trenu svira "Zora je", ja u transu. Osjećam da sam svim bivšima oprostio, uključujući i onu školsku kuharicu što mi je u četvrtom osnovne rekla da nikad neću ništa znat skuhat. Ak' čita, nek' se napu*i 😁
Sitna džeca trče k'o da ih baterije drže, babci gledaju k'o da ih ja držim na oku. A ja? Ja balansiram između duplog pelina i ove kobasice koja me drži za dušu k'o porezna uprava.
U jednom momentu sjednem, osjetim da me netko tapša po ramenu i šapuće: "Još si ti mlad, Vedrane, stigneš..." Okrenem se, nikog' nema. To mi kralježnica priča potli sinoćnjeg meča. Bolje popušit meč nego kičmu... 
I tako, dan prolazi. Kirvaj nas gleda, mi se pravimo da nismo popili sve. Neki već leže, neki se još dižu. Ja plutam između zbilje i sna. 
Sutra će bolit, al' danas ne mislim. Danas sam na kirvaju. Danas sam doma, gdje svi pričaju glasno, svi jedu rukama, te svi znamo da je život najbolji kad ne znaš točno čija je ovo čaša, al svejedno piješ iz nje i čekaš... 
Čekaš tren kad ćeš raskopčati dugmiće, potli nazad nema...