Krvava zemlja a čisto nebo! 

Večer, a padne mrak na ovu našu kaljužu od svijeta.
Svi se odjednom smire iznenada. Umore se od glume, jer vješti nisu. Skinu osmijehe i kravate, pa ostanu goli u svojim malo velikim, ali urednim lažima. 
Gledam ih uživo i po Fejsu. Svi sretni. Svi ispunjeni. Svi na nekom jebenom putovanju prema sebi. Seru kvake od bombona koje gutaju. Putuju oni samo od jedne rate kredita do druge. Od jedne objave do druge. Od jednodnevnog izleta u prirodu koji im služi kao alibi za tristošezdesetčetiri dana betonske šutnje. Armirana li je... 
Ne znam, možda ja griješim. Možda ja ne vidim tu ljepotu postojanja o kojoj seru po podcastima i emisijama koje te moraju probudit'.
Možda sam ja samo umoran od tog digitalnog proljeva optimizma koji smrdi na prazninu. Svi bi bili autentični, a boje se reći da im je pun kurac svega. Da im se gadi posao. Da im je zločesto dijete, naporno. Da im žena ide na živce. Da bi najradije sjeli u auto i vozili dok ne ostanu bez goriva, pa onda samo nastavili pješke. U šumu U ništa.
Ali jok! Oni objave sliku zalaska sunca i napišu “zahvalan”. Zahvalan na čemu, pička ti materina? Na još jednom danu u kojem si lagao i sebe i druge? Na još jednoj kavi s ljudima koje ne podnosiš? Na još jednom "dobro je" koje ti grebe grlo dok ga izgovaraš a znaš da je sve, samo dobro nije?
Ja sam bio sve u malome životu. Svetac i đubre. Pametan i glup. I onaj koji diže i onaj koji ruši. Znaš šta sam skužio?
Ništa od toga nije važno. Važno je samo ono što ostane kad se ugase svjetla i kad te nitko ne gleda. A tada, brate, većina ne ostane ni sa čim. Samo sa svojim odrazom u ugašenom ekranu Pinka. 
Kada dođeš kući, lahko je.
Miris večere koju nisi skuhao. Dječji smijeh koji ne traži ništa, a daje sve. Žena koja te pogleda i ne pita gdje si bio, jer zna. Vidi ti u očima sve! Umor, bijes i onu tihu, jebenu tugu koju nosiš kao ožiljak.
Nju ne dira(j). Pusti te da budeš to što jesi. Slomljen, cijeli a živ.
Tada znaš. Realnost nije na Instagramu ili bilo dže online. Nije ni u knjigama. Realnost je u tom jednom zagrljaju koji ne traži ništa, a drži te da se ne raspadneš. 
U onom tihom “tu sam” koje ti nije ni rekla, ali si ga čuo. U onom osjećaju da si, unatoč svemu sranju, ipak doma sretan. Ključ je u iskustvu tvome. 
Zato se ne bojim više ni mraka, ni tišine, ni sebe samoga. 
Jer znam da na kraju dana, kad se sve sruši, ostat će samo to... Sjena! 
Jedan stol. Tri tanjura i jedna ruka u tvojoj.
Ne treba meni ni bolji svijet, ni čišća istina.
Treba mi samo da ova tišina, na kraju dana, ne laže k'o pas. 
I ne laže mene, možda sebe samo.
To je sve za večeras.