More je naše!

Kažu: More je naše. Mislim si: "Jest, more je naše, ali sve drugo više nije.“
Sve je naše dok ne trebaš platit’. Jasno k'o domaći gra'... 
Sunce besplatno, ali hlad u kafiću 4, 19 eura.
More tvoje, ali ručnik na plaži naplaćuju pogledom, ležaljku haračem.
Rakija domaća kao, ali boca skuplja od dnevnice....
Idok platiš apartman koji je nekad bio soba kod tetke, već si gladan, žedan, dužan i tužan.
Kažu mi: „Ali, Borjane, to ti je sezona!“
Zloćko u meni se javlja: „Ma sezona je dobra dokle god ne prođe isto ka i lani.“
Jer kad odeš kući, ostaneš bez gaća, ali puniš tuđe džepove lovom, tvoji su ionako puni pjeska i doživljaja emotivnih 🤫
More zaboravi tvoje ime, ali račun u banci te pamti.
Najbolja su mi ona "braća" što ti iznajme pola kvadrata i kažu: „More ti je pred nosom, a palme gratis.“
Kad ih pitaš jel’ može popust za domaće, kažu: „Ne bi išlo, ali možeš plati’ na rate.“ Prva odmah a zadnja, treći dan boravka. 
Zato nemoj bit’ lud da se dereš na more, more nije krivo, krivi smo mi!
Krivi smo mi što smo naivno povjerovali da je ljetovanje luksuz i inflacija slučajna. 
Luksuz je danas samo ostat’ doma i zalit’ se pivom na betonu. Izgovor opravdanje ne traži. 
Bez stresa, bez cjenika, bez parkinga 20 eura po danu, al' suvih gaća. E, pa ne ide! 
Ako me pitate dže ću sam s njima!? Idem na Zlarin, pa nek mi koralj bude skup, samo da mi brodić ne pobjegne! 
Nekad smo išli na odmor na Jadran, sad idemo na smor. Koga more nije umorilo, dobar mu i Dunav, ha da! 
Dok je ovakvih “sezona”, bit će i nas koji gledamo s kopna i računamo koliko puta more postane tuđe. I šta? Pa njišt bokte, idemo opet dogodine jer to ne bira pamet nego srce! 
More je naše, bebo. Cijena je njihova. Džep tvoj rupica pun je spreman platit'.
Kad odeš na more, platiš more. Kad se vratiš, platiš opet. 
Nek’ ti je sretan val i novčani bal!