Ne moraš im reći sve

Ne MORAŠ im reći sve! 
Nek’ se pitaju kud' ideš kad' nestaneš. Koliko puta si zalupila vratima!? S kim' dijeliš kruh kad' ga fali, čemu lažeš sebe u besmislu noći? 
Oni vole znat, al’ rijetko stanu kad ih zovneš da ponesu. Tvoj teret znači, njihovo sve se ionako prepriča dok se kava hladi.
Nosi svoj kamenčić u cipeli, al’ ne pokazuj ga svima. Žuljevi su tu da te podsjete na put kojim si prošla, da te podsjete da slaba nisi, već uporna. 
Kad pitaju, klimni. Kad kopaju, zašuti. Glavu gore sestrice, dobro će to bit'! Šutnja priča tisuću jezika, strpljiva ti si. 
Neki rupicu u džepu ne znaju ni zakrpat, al’ tvoju bi rado posudili. Daj im, zbuni ih dovoljno. 
Ostavi im nešto da nikad ne saznaju do kraja tko si. Ne daj se jeftino, skupa li si. Znaš da to što jesi, na prodaju nije. 
Osmijehom ih našamaraj, onako u prolazu...