Povratak

Gužva na autocesti po povratku s mora je usporediva s gužvom u Lidliju četvrtkom vjutro na tašte. Laktarenje s limenim ljubimcima... Čemu žurba!? Mi smo kruzali po cesti laganini. Prosjek brzine do Demerja 110, k'o kad idem za Osijek prek' Podgorača, klasika 🙂

Sitna džeca su do Zagreba crkivala. Buđenje je bilo energično uz blage zvukove cendranja. Probijanjem rampe sam udahnuo svježinu polovice puta, odlučismo stati na Ježevu.

Idem po kavu dok žena narani djecu, ona to voli. Pozvah Anteu da ide sa mnom. Nije htjela, podmitio sam ju s kapučinom. Na pola puta do kahvice, čuh prodoran glas baritona: "Borjane, jebote djesi? Jel dolaziš večeras na prasetinu kod Stoleta? Jel ti Cigo reko?" Di, šta, kak!? Naravno da dolazim, a šta ću!? Ne volim odbijati pozive u goste (za koje nisam znao) bez dobrog izgovora. Prasetinu nisam jeo od kirvaja, sunce milo!

Srknoh kavu i pojedoh sendvič. Prazan bio nije! Krenimo mila ženice, mrak će nas uvatit, izjavljujem vješto.

- Sad si sreo Acu i odjednom žuriš, šta ste se već dogovorili!?
- Peče Stole prase za otvorenje pecare, pa idem pomoć' nasjeć!
- Kad!?
- Pa kad dođemo...
- Joj ti...

Dolazimo na Lužane relativno brzo a žurio nisam. 160 laganini, prazan autoban, pa šta sad!? Kad i kad mi je mehaničar rekao da će mi žena auto "utušit" i da ga treba malo propirit.

Oko osmice ulazimo u najljepši mali grad kontinentalne Hrvatske. Ušli bi i prije da Luca nije bljuvala na Krndiji, odanuli smo na izvoru.

Stajem na zebri ispred majmunare, kad lampica se neka pali u autu. Sam da ju žena ne skuži, pomislih tiho u sebi da me ne čuje. Krećem oprezno, nježno pritišćem gas... Drdrdrd...

- Mužu jel čuješ to!?
- Da ženo, viš da je pun grad, pa Gospa je...
- Ma jel čuješ auto!?
- Ne čujem!
- Gle, upalila se neka lampica, šta je to!? *Gasi radio.
- Nemam pojma, to tak mora!
- Vedrane nešto ronda, jel to motor?
- Moguće.
-Šta ćemo sad!?

Branih se šutnjom!
Dolazimo do semafora ispred policije, naravno da je bilo crveno. Izbacujem iz brzine, a ovo đubre od auta još ronda, ali onako kao malo jače neg' na zebri. Žena počinje paničariti, jedva sam uvatio zeleno unatoč tome što sam bio prvi na crti.

Spuštamo se niz Sokolsku silom inercije i razmišljam kak je otpirio jadan. Nije taj auto vozio više od 120 dobre dvije godine. Kad je sranje s autom uvijek krivim sebe, za sve ostalo je žena kriva, ha da!

Istovaram stvari iz auta i umirujem ženicu. Ma bit će to dobro, ide on sutra kod doktora. Vi doktori uvijek spasite pacijenta, dobacim joj drsko. Ne seri, odbrusi mi!

U tom trenu dolazi frendač, te diskretno trubne. E'o me! Šaljem pusu ženi i grabimo ka prasetu! Radim ujutro, ne mogu pit, bit ćemo samo sat vremena, nemoj se ljutit, kaže mi frend taj. Nime brige, vozi samo što dalje od kuće, rekoh mu.

- Šta je bilo?
- Prepričam mu tekst...
- U jebote, dobro pa ti se to dogodilo kod kuće.
- Baš, moglo je i gore.
- Kak misliš?
- Mogo se zapalit ko mom Ćaći, il' me policija mogla zaustaviti... Znaš da te dečki u plavom uvijek dočekaju pri povratku kući.
- A znam. *Reče mi kroz smijeh...

Rano smo se vratili nazad, znam da žena još stvari slaže. Sjedam u drugi auto i odlazim kod drugog frenda na polić. Izjadam mu se i ožderem se brlje k'o duh od muke, te odlazim doma. Ponoć je prošla, valjd je legla...

Dolazim ispred kuće, kad ono svijetla svijetle. Ulazim tiho, šuljam se na kat, kad evo nje...

- Ej mužiću, pa ti već doš'o!?
- Da, jesam ti reko da ću najkasnije oko ponoći!
- Čitala sam šta bi to moglo biti.
- I? *Pravim se da me zanima.
- Dobro je što je žuta lampica, nije crvena. To bi mogla biti svijećica, ventil, bobina, gepufna, nosač motora...
- Ok, majstor će riješit ujutro. Jel ideš spavat?
- Ne!
- Pa štaš radit?
- Registrirala sam se na Fiatov forum, pa ću još malo čitati.
- Lahku noć!

Sutradan mi se žena probudila k'o automehaničar, gotovo je! Čekam jutro sad da se Lidli otvori, idemo po gedore i neke sitnice na akciji...

Kvar se dogodi kad se najmanje nadaš...